Budući salaš kraj Krčedina


Njivu u ataru sela kupili smo pre same kuće i već 6 godina je naša. Ova povšina, od jednog jutra (57 ari), čini najveći prostor u komadu koji imamo. Naime, svi projekti do sada u bašti pored kuće i voćnjaku na obali Dunava bili su sa ciljem usavršavanja metodologija prirodnog pristupa, sa ciljem da na kraju ova parcela bude najveći projekat, te ujedno i kruna našeg rada. Kako smo napredovali, postajali bolji i sigurniji u izabrani put, tako je i ceo projekat bilo lakše zamisliti i isplanirati, a sada nam se čini da je došao i trenutak da se mnogo više posvetimo ovom parčetu zemlje. Kada smo njivu kupili, nismo imali jasnu viziju budućnosti, ali smo bili oduševljeni njenim izgledom i pozicijom. Sa vrhu brdašca, na kom se nalazi, pruža se pogled na Krčedin i Frušku Goru sa njenim obroncima. U neposrednoj blizini se nalazi i davnašnja Keltska prestonica, od koje je Krčedinu verovatno ostalo i ime. Inače, kada god udarimo ašovom o neki tvrdi predmet, u šali kažemo da smo napokon pronašli blago, iako ova ideja i nije tolika fantastika za Srem, teritoriju sa prebogatom istorijom, koja u kontinuitetu seže do samih početaka naše civilizacije.

Breg na kom je parcela čini lesnu zaravan, reljefni oblik karakterističan za Panonsku niziju, na samom vrhu se nalazi lesna ivica, dok je na dnu potok. U ovakvim kosinama vrvi od života, kako se tu gnezde različite ptice, poput pčelarica ili sova, mir nalaze gušteri i zmije, dok jazavac kopa tunele u lesu i bira ih za svoj dom. Deo brega su iskopali ljudi, kako bi vadili zemlju za izradu kuća od blata, još jedne davno zaboravljene tradicije, pa su rupu i njenu okolinu naselile razne samonikle biljke, praveći mali šumarak. Ovaj prostor od svega par stotina kvadrata čini pravi mali muzej Vojvodine u njenom izvornom obliku, bez uticaja čoveka. Nije ovo mesto pošteđeno zbog brige prema prirodi, naprotiv, prirodu držimo na sigurnom poslednjem mestu, ali nepristupačni tereni nisu pogodni za traktor, pa tako slični prostori preživljavaju intenzivnu eksplataciju. Neverovatno je videti koliko na ovako maloj površini ima više diverziteta nego na susednim hektarima upregnutim u monokulturni pristup. Međutim, na proleće 2020e godine ovde je počela izgradnja puta. U klasičnoj, nama kao društvu svojstvenoj šemi, smo dobili ponudu da se ovaj raj diverziteta sruši, jer je zemlja bila potrebna za nasipanje dela puta. Za uzvrat mi bismo dobili fin prilaz njivi. Odbili smo ponudu, izborili se za ovaj mali raj, ali i izgubili prilaz njivi, zbog odsustva drugog puta. Kada vidimo sav ovaj život, nemamo nikakve sumnje u pravu odluku i iz prirode dobijamo motivaciju da pronađemo vreme i sredstva da celu njivu unapredimo.

Sa stanovišta pozicije parcele, dopala nam se činjenica da položajem na vrhu brdašca omogućava da donekle izbegnemo podzemne vode sa drugih parcela, kojima bi se na našu slivala različita veštačka đubriva, primera radi. Međutim, različite supstance možemo sa susednih njiva dobiti i preko vazduha. Iz tog razloga je prvi fokus na formiranju žive tampon zone, kao ograde. Ovim procesom ne možemo potpuno izbeći užas koji čini vazduh današnjeg prostora ex Yu, ali se svakako može smanjiti, dok živom tampon zonom omogućavamo dodatni prostor za život i vizuelnu barijeru. Živa ograda je i jeftinija od veštačke. Tokom ove, 2020e godine, smo krenuli sa intenzivnijim “pošumnjavanjem”, pa smo tako samo jednog dana zasadili 150 stabala. Izabrali smo drveće koje nam je bilo pristupačno pre svega, a biljke kao što su jasen, bagrem, zova ili hrast nisu ljudima toliko zanimljive pa mogu biti i jeftine. Bespredmento je govoriti o tome koliko su sjajne, posebno imajući u vidu autohtoni karakter. Što se projekta drveća tiče, dugački obim parcele i živa barijera imaju mesta za još puno drveća, pa smo tako punom parom pokrenuli i naš rasadnik i ove jeseni prvi put imamo ozbiljniju količinu naših sadnica. Svaki vid sadnje u uništenoj Vojvodini, pa čak i na našim malim parcelama, se može nazvati pošumljavanjem i od izuzetnog je značaja, pa smo uvek ponosni kada imamo gde da smestimo drvo.

Na parceli smo do sad držali detelinu, u dogovoru sa komšijom koji je mehanizacijom mogao da je kosi. S obzirom na to da nismo imali vremena, niti alata, ovo je bilo kompromisno rešenje. Parcela već sigurnih 6 godina nije okopavana, pa je i iz tog ugla spremna da se njom intenzivnije bavimo. Pored sadnje biljaka na obodu, kao zelene zone, primarni cilj nam je demonstracija sistema koji na većoj površini ostaje u skladu sa prirodom, a opet je vrlo učinkovit, produktivan i profitabilan. Mašine su nam pre svega potrebne za košenje, kako bismo omogućili da sav organski materijal u vidu biomase ostane na ovoj parceli.

Sve projekte na kojima smo već radili, želimo da pokrenemo i ovde, samo skalirane. Nakon otpornog drveća, planiramo povrtnu baštu, veće jezero za akumulaciju kišnice, šetnju kroz šumicu uz posmatranje i slušanje ptica, a zašto da ne i kućicu u vidu salaša. Dosta posla je ispred nas, ali smo i vrlo motivisani, jer nam samopouzdanje koje smo stekli na svim projektima do sada uliva poverenje i veru u uspeh. Sa druge strane, drago nam je da parcele u našem vlasništvu dobijaju ugovor sa prirodom, koji bi im možda ni statut prirodnog rezervata ne bi garantovao. Uživamo u projektovanju i planiranju radova na njivi, podsećamo dana kada smo prvi put dobili svoju zemlju, crtali i smišljali, dok neki od tih davnašnjih planova danas čine osnov ponosa, upakovanog u osećaj sreće, izazvan uspehom.