Nećete verovati šta (ne) jedem, a i dalje sam živ! (20 slika)

Ukoliko ste vegan ili vegetarijanac, to ne znači da ste i zdravi, niti znači da automatski dobijate priority pass za izbor oblika života u hipotetičkoj sledećoj inkarnaciji. Ne znači da posredno i dalje ne ubijate životinje, niti vas automatski postavlja za novog mesiju i pripovedača o vašem izboru, koji mora biti ispravan i vaš jedini cilj nadalje zaista ne mora biti konverzija mesojeda. Sa druge strane, svako ko agresivno i posve ničim izazvano rasipa paljubu po biljojedima, rugajući se njihovom pristupu, mora da se seti rečenice iz Heseovog Demijana, knjige koju će autor ovog teksta, takođe Demijan, više puta koristiti u nastavku.


“Ako mrzite osobu, mrzite nešto u njoj što je deo vas samih. Ono što nije deo nas samih nas se ni ne dotiče”


Skoro šest godina ne jedem meso i ove teme izbegavam, jer mahom vode u agoniju od diskustije, pa biste morali dobro da me poznajete pre nego što tu činjenicu o meni saznate, ali došao je trenutak da svoja misljenja podelim. Prestao sam iz razloga koji su meni bili jasni ali mi je bilo tesko jednostavno da ih objasnim. Pokušaću to sada.


Postepenim prelaskom na selo, stalno sam povećavao količinu biljne hrane koju sam uzgajao i koja mi je bila dostupna. Krenuo sam u razmišljanje i izučavanje o ishrani bez mesa tražeći na guglu nešto presmešno tipa : "Koliko dugo čovek može da preživi bez mesa?". Žalosna je činjenica da naš sistem obrazovanja ni najmanje ne uključuje nutricionizam, ili sam samo ja uspeo da završim 17 godina školovanja tako da me potpuno zaobiđe. Dok sam jeo meso, potpuno normalno mi je bilo da ga uključim u sve dnevne obroke. Kada sam prestao, zamenili su ga šećer, mleko, brašno ili krompir u nenormalnim količinama. Moje telo je to dobro prihvatilo donekle, a onda je u kombinaciji sa 8 sati radnog vremena ipak 3 parčeta torte postalo previše. Nakon izbacivanja mesa iz ishrane, samo sam ga zamenio drugim sastojcim. Ugljeni hidrati su tu uzeli primat, dve tepsije pomfrita u pauzi rada u bašti ili 600g bureka, tokom rešavanja nekog upornog problema na poslu, bili su moja realnost. Dosta sporta i fizičkog rada je moje telo držalo u koliko-toliko dobroj formi, ali nije moglo tako zauvek, pa su zabrinjavajući rezultati krvne slike upalili crvene lampice. Naterali su me da napokon počnem da učim o principima nutricionizma i uz minimalne redukcije, zapravo vraćanja na normalu od jednog parčeta torte, sam za samo par meseci izgubio skoro 20kg. Naučio sam jednostavna pravila o formiranju balansa u ishrani, koristeći aplikacije ili recepte koji su svima lako dostupni, svestan da sam samo zagrebao površinu i da postoji još mnogo prostora za učenje o balansu i pravilnom izboru namirnica. Ne sećam se kada sam se fizički osećao bolje, dok se spremam za amatersku košarkašku ligu, siguran da bih se isto tako dobro osećao i da u svoju novu i umerenu ishranu uvrstim kvalitetne namirnice od mesa.




Hajdemo sada malo o očiglednoj i nezaobilaznoj smrti. Imam problem sa ubijanjem životinja koje gajimo, a one nas vide kao članove porodice. Sa druge strane, nemam problem da ubijem smrdibube koje su se prekomerno namnožile i dovijam se štapom i kanapom kako da prirodnim putem od njih sačuvam paradajz. Odbojan mi je sjaj u očima lovca kada priča o svom plenu koji protiv metka nije imao nikakvu šansu, iako je lisica koju je ubio podjednako prenamnožena kao smrdibuba. Podseti me lovac i na Pegicu, lovačkog psa kog smo udomili. I dan danas je istraumirana, posle četiri godine…Često se trgne iz sna i zalaje uplašena, verovatno sećajući se trenutka u kom je zaradila deo metka u nozi i bila odstranjena od ostatka čopora, jer nija bila dobar lovac. Ej zamisli, odstranjena... Je l' tebe neko odbacio iz porodice kada si promašio hitac, dobio lošu ocenu u školi ili izgubio novčanik? A opet, ta ista Pegica, istraumirani pas koga obožavam, jede meso. Možda baš meso divljači koje je lovac ulovio. Apsurdi, moralne i etičke dileme o vrstama, o inteligenciji, o oblicima života koji su nam bliži i lakše se za njih vezujemo, nemaju kraja. Svi imamo svoju viziju o tome i prihvatamo je po sopstevnoj svesti. Svesti nas samih, koja je čini mi se ključna i na koju ću se vratiti. Međutim, u slučaju mojih ljubimaca, licemerno outsource-ujem (delegiram) ubijanja na nekog drugog.










Veliki sam protivnik monokulturnih zasada, i o dezertifikaciji kao ključnom problemu moderne poljoprivrede sam pisao ovde. Velike površine pod zasadima iste kulture, koje se obrađuju mašinama, te prihranjuju hemijom, ugoržavaju ekosistem na najrazličitije načine i direktan su razlog za prenamnožene lisice i smrdibube. Uništavaju se šume, nema hrane za razne životinje, poput pčela, koje izumiru. Većina useva iz tih monokulturnih zasada se koristi za ishranu stoke, bilo za proizvodnju mesa ili mlečnih proizvoda. A to su isti mlečni proizvodi koje ja i dalje konzumiram. Sa druge strane, kokoške na našem imanju imaju veliku površinu samo za sebe, po principu “free ranging”, odnosno slobodnog prostora u kom same nalaze hranu. Kokoške kopaju po tlu, jedu razne insekte od kojih su mnogi paraziti voća koje tu raste. Grickaju nisko rastinje, đubreći voćnjak. Za ovakav sistem nije potrebna nikakva velika njiva i potpuno je samoodrživ. Ukoliko bih svoje kokoške gajio za meso, planeti nikakvu štetu ne bih prouzrokovao. Na kraju, tu su vegani, koji zaista nemaju nikakvu smrt na svojim leđima…Nemaju psa, ne piju mleko ali me zanima kako bi reagovali kada bi na ambalaži svog omiljenog povrća pročitali : “Tokom uzgoja, nastradalo je 7000 krompirovih zlatica, nek im je laka crna zemlja”.









Zemeniću redosled namerno i optimistično, te posle smrti pričati o životu. Kao klinac sam u stanu držao lavlje mrave, insekte o kojima sam tada u biblioteci, bez gugla, saznao da se nakon boravka u pesku pretvaraju u velike leteće bube, te sam terarijum u kom su bili brzo prebacio na terasu. Psi su mi uvek bili bliski i najbolji prijatelj. Sada imamo šestoro pasa i borimo se svim silama da što više lutalica sklonimo sa ulice. Jedna prelepa crna mačka, Džini, sedi u mom krilu dok ovo pišem. Tu je i velika strast prema pčelama, kojima pokušavam da stvorim raj bez ljudske hemije. Različite ptice se nastanjuju na našem imanju ili u prolazu piju vodu u jednom od jezera, u kom pak živi potpuno složen ekosistem koji je priča za sebe. Najfascinantnija je činjenica da biodiverzitet koji se svakodnevno proširuje, pre nije bio tu. Kako sam formirao vrt, prateći prirodn