Suština problema savremene poljoprivrede

Monokulturni pristup poljoprivredi čini sadnju iste biljke (mono=jedne kulture) na velikim površinama. Sve mere moderne poljoprivrede lako su primenjive na veliki zasad, primera radi, kukuruza. Jedna mašina može istim priključnim uređajima lako da obrađuje ovaj ogroman prostor. Agronomske mere održavanja su identične, a izbor hibridnog semena dodatno standardizuje proces. Sve ovo je lako skalirati i umnožiti, te su velike poljoprivredne regije popunjene uz samo par različitih biljnih kultura. Ceo sistem čini početnu premisu i nema glasa protiv u savremenoj mašineriji, koju čini poljoprivreda današnjice.

Ali, ali, ali...ali...Ovakvi sistemi ne postoje u prirodi, u kojoj je diverzitet ekosistema osnovna premisa uspeha, dok je monokulturni osuđen na propast. Počnimo od životinja. Na velikim parcelama na kojima rastu žitarice, sjajno žive glodari. Krajem jeseni je pravi izazov izbegavati miševe, dok se vozite kroz Vojvodinu, a prenamnoženi orao mišar ovo sjajno koristi i možete ga videti na gotovo svakom stubu ograde, pored puta. Nismo mnogo pogrešili ako vam kažemo da je to otprilike to što se diverziteta tiče, ako ne računemo po koju glistu koja je pobegla od pluga ili nekog galeba zalutalog sa deponije...Pčele u ovakvom okružnju imaju hranu samo u limitiranim periodima, pa ovde i žive samo kada ih čovek donese, tokom cvetanja suncokreta. U ostatku godine, za pčele je ovo pustinja, jer su potencijalne cvetnice proglašene za korov i eliminisane. Beskičmenjaci se retko nalaze na listi životinja do kojih nam je stalo i često ih nazivamo štetočinama, a zapravo su suština svakog zdravog ekosistema u kom sami sebe regulišu, držeći populaciju različitih vrsta pod kontrolom. U ovom sistemu prirodnim metodama nema mesta, jer se organizmi koji napadaju određenu biljku eksponencijalno namnožavaju, bez prirodnih neprijatelja. Takođe, mikrosvet u tlu je uništen okopavanjem i otrovima, dok prirodnog procesa truljenja živih organizama nema, menja ga veštačko đubrivo.


Direktna posledica je da Vojvodina, kao nama blizak primer, gubi titulu najplodnijeg tla, dok je poslednja tačka uništenja erozija, koja nepovratno spira površinski sloj tla. Šume sa druge strane, su svedene na male površine, a u velikoj meri opet diktirane kapitalom. Šumarova edukacija opet podrazumeva monokulturu i sadnju jednog drveta koje donosi profit, a najveći problem im predstavlja prokleti orao belorepan koji je sad baš našao da izumire, kada je drvna građa na dobroj ceni.


Struka ovakav pristup podrazumeva, i eventualno pokušava da smanji posledice, dok kapitalistički poredak interesuje samo mogućnost izvlačenja više novca iz ovog sistema. A šta će biti sutra, e pa ko još u brzoj današnjici razmišlja o budućnosti...Nas interesuju isključivo sistemi koji u startu ne podrazumevaju premisu o monokulturi, već uvrštavaju polikulturni pristup. Više od 10 godina formiramo različite sisteme, kao što je “food forest” (šuma hrane), potpuno divlje parcele, dok se kod nas ne može videti jasna razlika između prostora u kom žive insekti, voće, povrće ili ljudi.