Permakultura je pravac nastao kao odgovor na probleme izazvane pristupom konvencionalne poljoprivrede u kojoj nije bilo mesta za brigu o ekosistemu. Sam pojam izmislili su David Holmgren i Bill Mollison, od kovanica "permanentna" i "agrikultura" fokusirajući se na regenerativni i samoodrživi pristup poljoprivredi. Vremenom je praktikovanje permakulture uključilo pozitivno uticanje na mnoge probleme današnjice, pa je drugi deo reči, "agrikultura", postao "kultura". Permakultura je dakle skup principa koji poljoprivredu posmatra kao celinu, sa akcentom na očuvanje ekosistema, te smeštanje čoveka u isti. U okviru permakulture, želimo da iskoristimo svaki segment poljoprivrede u kojoj bašta nema smisla bez oprašivača, skupljanja kišnice, korišćenja obnovljivih izvora energije i uopšteno nalaženja rešenja koja modernog čoveka smešta u prirodni kontekst, tako da doprinosi stanju ekosistema, a ne da ga urušava.

Shvatite to ovako, organska farma teži izbacivanju pesticida iz upotrebe u svojoj bašti, dok permakulturna ide korak dalje, privlačeći ptice, formirajući hotele za insekte, smanjujući eroziju tla, maksimizirajući zadržavanje vode, uvrštavanjem biodiverziteta i optimizacijom potrošnje energije... Svi principi permakulture bili su podrazumevani svuda na Zemlji pre samo par stotina godina, ali smo uspeli da ih zaboravimo. Mnoga prirodna imanja prate principe permakulture, a da za pojam nikad nisu ni čuli i zato ga prihvatamo sa rezervom. Za nas, ovaj pravac je najkorisniji kada planiramo neki novi projekat na imanju, pa ćemo tako, primera radi, potražiti "permakulturni način za uzgoj pečurki".

Prirodni pristup poljoprivredi utemeljen u različitim pravcima poput permakulture, nije u kontradiktornosti sa konvencionalnom poljoprivredom, već samo zauzima drugu premisu. Naime, moderna poljoprivreda uključuje znanja različitih disciplina, poput hemije, tehnologije ili biologije, zarad postizanja maksimalnog prinosa, za najmanje uloženih sredstava. Ovaj preduslov usavršili su vrhunski naučnici, komercijalizovan je od strane velikih kompanija i po sistemu ključ u ruke dat seljaku, koji ne mora nužno da ga razume. Nerazumevanje dovodi i do mnogo grešaka, ali je prvi veliki problem činjenica da je seljak nebitan, jer njegovo znanje može brzo da stekne svako.⠀ ⠀

Herbicidi, primera radi, se u konvencionalnoj poljoprivredi plasiraju kao “lek za biljke” i nemamo nikakvu nameru da sporimo njihovu učinkovitost. Ali, ali, ali, tu je i drugi najveći problem. Posledice cele tehnološko-biološke mašinerije nisu u fokusu, jer se, ponavljamo, lanac konvencionalne poljoprivrede završava onog trenutka kada se prebroji profit.⠀ ⠀ Premisa koju menjamo, počiva na diverzitetu i stavljanju prirode na kormilo. Da, u ovakvom sistemu će se neke biljke razboleti i umreti, ali je i to potpuno prirodno. Ono što svakog dana uviđamo jeste efikasnost prirode, kada je samo pustimo na miru. Za kraj, ne sporimo uspeh agrotehničkih mera ljudi koji su školovani i znanje im ne manjka, samo praktikujemo drugi koncept, promovišući sposobnost prirode da bude samoodrživa, obnoviljiva i u najmanju ruku podjednako učinkovita kao konvencionalni pristup, ali i bez ikakvih negativnih efekata na okolinu, ili samog čoveka.

Monokulturni pristup poljoprivredi čini sadnju iste biljke (mono=jedne kulture) na velikim površinama. Sve mere moderne poljoprivrede lako su primenjive na veliki zasad, primera radi, kukuruza. Jedna mašina može istim priključnim uređajima lajo da obrađuje ovaj ogroman prostor. Agronomske mere održavanja su identične, izbor hibridnog semena dodatno standardizuje proces. Sve ovo je lako skalirati i umnožiti, te su velike poljoprivredne regije popunjene uz samo par različitih biljnih kultura. Ceo sistem čini početnu premisu i nema glasa protiv u savremenoj mašineriji koju čini poljoprivreda današnjice. Ovakvi sistemi ne postoje u prirodi, u kojoj je diverzitet ekosistema osnovna premisa uspeha, dok je monokulturni osuđen na propast.

Knjige:

"Gaia's garden" : Toby Hemenway

"Restoration Agriculture" : Mark Shepard

"Dirt to soil " : Gabe Brown "The Nature of Oaks" : Douglas W. Tallamy

"The One Straw Revolution" : Masanobu Fukuoka

Youtube:

Podcast:

https://regenerativeskills.com/podcast-2/

Polikulturni pristup u poljoprivredi uključuje uzgoj velikog broja različitih biljaka koje doprinose, kako diverzitetu flore, tako i faune, pritom omogućavajući veći prinos u održivom sistemu.

Ukoliko formiramo zasad, primera radi jabuke na jednom hektaru, priroda će nam poslati “probleme”. Ti “problemi” mogu, sa jedne strane, biti organizmi koji napadaju samu biljku ili njen plod. Sa druge, problemi su nepovoljne klimatske prilike u specifičnoj sezoni. Ukoliko smo posadili samo jednu kulturu, u monokulturnom pristupu, ovi problemi će se eksponencijalno širiti sa drveta na drvo, dok će kod klimatski nepovoljnih godina prinos na celoj parceli biti loš. Konvencionalna poljoprivreda podrazumeva monokulturu i u takvom pristupu je teško izbeći primenu savremenih agronomskih mera, poput pesticida. Bitno je naglasiti da organizme koji prave probleme sa prinosom, nikako ne treba nazivati štetočinama, jer ekosistem ne poznaje taj pojam. Pritom smo za prekomerno namnožene vrste sami krivi, uništavanjem njihovih predatora ili forsiranjem neprirodnog, monokulturnog pristupa.⠀⠀ ⠀⠀

U polikulturnom pristupu ovaj problem ne postoji. Organizmi u prirodi su mahom specijalizovani za jednu biljnu vrstu, koju recimo jedu. Kada dve biljke jedne do druge nisu iste, npr. gusenice se neće proširiti na susedno drvo, koje im nije ukusno i naći će se usamnjene na “ostrvu”. Tu će ih naći predatori, poput prica i lako držati pod kontrolom, tako da nikad ne postanu “problem”. Takođe, u ovakvom sistemu ćemo tokom svake godine obezbediti da specifični klimatski uslovi uvek pogoduju nekoj od mnogobrojnih vrsta, dajući nam uvek prinos. Uz to, povećavamo diverzitet, formiramo dom za razna bića, generalno pogodujući planeti. Jedan od načina kako da projektujemo ovakav sistem je food forest

Glavni činilac svakog prirodnog vrta su višegodišnje vrste. Ove biljke mogu imati mnoštvo primena, počevši od ishrane ljudi, životinja, formiranja biomase ili zaštite od spoljnih uticaja, poput buke ili različitih zagađenja. Mogu biti medonosne, azot fiksatori, ili pak u našem vrtu naći mesto zbog doprinošenja diverzitetu. Ove biljke pomažu svim drugim, pravljenjem senke, zaštitom od vetra, odbijanjem ili privlačenjem insekata. Pritom su tu svake godine i ne moramo ni na koji način narušavati tlo za njihovu sadnju, a one rastu zajedno sa vrtom i zapravo čine njegovu konturu i suštinu. Jednogodišnje vrste, koje svake godine sejemo, u našem vrtu popunjavaju prostor između višegodišnjih, koristeći sve benefite koje im one pružaju. Na nama je samo da pametno izaberemo gde ćemo šta posaditi.

Mikoriza je sposobnost određenih gljiva da svojim micelijumom formiraju simbiozu sa korenom biljaka. Mikoriza čini jedan od ključnih faktora biologije i hemijskog balansa prirodnog tla. Ponaša se kao veliki sunđer u tlu, omogućavajući prenos hranljivih materija i vode, a stalni novi naučni radovi na ovu temu nam govore da čudesni svet gljiva krije još mnogo tajni.⠀

⠀ Sve ovo u velikoj meri možete da zaboravite onog trenutka kada okopavate vašu baštu, kako delikatni sistem micelijuma, zajedno sa drugim organizmima prirodnog tla, nemaju mnogo šansi protiv ašova ili pluga, a potrebni su meseci da se iole obnovi. Drugi ključni faktor je formiranje malča, jer organski sloj na površini tla čini gorivo za tlo i naš najvažniji zadatak je da izbegnemo da zemlja u bilo kom trenutku bude gola. Iz tog razloga, ne okopavamo i stalno malčiramo vrt slamom, seckanim drvetom i lišćem, dobijajući isti efekat rastresitosti tla zbog kog se i inače vrši okopavanje.⠀ ⠀ Pečurka je deo gljive koji najčešće jedini vidimo, “plod” je gljive i služi za razmnožavanje, raspršavanjem spora, odnosno “semena”. Ne znamo da li je ova gljiva mikorizna, ali su pečurke dobra indikacija da vrt ide u pravom pravcu, a razlika u kvalitetu tla u našoj bašti u odnosu na trenutak kada smo došli je neverovatna. Mi mikoriznu simbiozu vidimo kada kopamo, što je u našem slučaju samo kada sadimo drvo ili kopamo jezerca. Mikorizne gljive se mogu i kupiti, te na taj način možemo ubrzati ovaj proces, kada na nekoj parceli radimo od nule. Na žalost, iako nam je velika želja da više naučimo o vrstama gljiva na našem podneblju, nismo uspeli da pronađemo adekvatan način da prikupimo to znanje.