Ukoliko planirate da se bavite organskim uzgojem biljaka, uz prirodna načela formiranja bašte, voda će za vas biti najvažniji faktor. Često će manipulacija vodom činiti razliku i biti najveći razlog za uspeh ili neuspeh. Kao što sam pisao u prethodnim postovima, suština ovakvog projektovanja zasniva se na uočavanju sistema u prirodi i njihovoj primeni u procesu planiranja vrta.
Šume se ponašaju kao prirodni sunđer, skupljajući vodu u svom složenom podzemnom sistemu, usporavajući tako tok vode. Reke na pošumljenom tlu teku uravnoteženim intenzitetom, dok krčenjem šuma ovaj prirodni regulator nestaje i vodostaj reka postaje ekstreman, direktno zaviseći od padavina. Krčenjem šuma pojavljuje se globalni problem jer reke bujaju u izrazito kišnim periodima, presušavaju tokom sušnih i to sve u ciklusima koji se ponavljaju na godišnjem nivou. Tim brzim prolaskom vode kroz jedan prirodni sistem, bilo da je to šuma, naš voćnjak ili bašta, bogati površinski sloj zemlje se gubi kroz eroziju a kvalitet tla se smanjuje, pa je cilj planiranja svih vodenih sistema upravo usporavanje toka vode kroz isti.
Iz šire slike vraćamo se u vrt i formiramo sistem u kom ćemo maksimizirati učinak vode. Prilikom svake kiše možemo primetiti ponašanje vode na našoj parceli. Gde se voda zadržava i kuda teče? Bitno je pronaći izvor vode i tačku u kojoj ona u najvećoj meri dolazi na naš sistem i iz te tacke krećemo planiranje. Negde je to najviša tačka sistema, negde kraj oluka a za posebne srećnike mesto gde potok prolazi preko našeg imanja. Prvi sistem koji možemo primeniti na samom tlu jeste formiranje kanala koji presecaju putanju vode ovako je zaustavljajući. Ovakvi sistemi vodu će zadrzati na mestu, gde će se polako apsorbovati u tlo, umesto da samo sklizne niz našu parcelu. Kanali su posebno učinkoviti na padini ili placevima sa glinovitim tlom kom je potrebno vreme da voda prodre u njega. Moguće je napraviti kanale veće ili manje dubine i oni se formiraju na konturnoj liniji koja označava izohipsu prosotora (zamišljenu liniju koja spaja tačke iste visine) kako bi se voda u kanalu zadržala. Od iskopane zemlje formiramo brežuljak na nižoj strani, koji koristimo za sadnju biljaka.
Ukoliko ovaj kanal postane većih dimenzija dobićemo jezero. Možemo ga koristi za sadnju vodenih biljaka, uzgoj ribe ili kao rezervoar vode za zalivanje u sušnom periodu. Sama okolina jezera svojim povoljnim mikroklimatskim uslovima pogodi biljkama koje tu rastu, a hlad koji biljke prave sprečava isparavanje vode. U zavisnosti od tipa tla možemo jezero formirati utabavanjem budućeg korita ili prekrivanjem folijom za ribnjake, a o detaljima konstrukcije odnosno prednostima i manama oba principa ću pisati drugom prilikom.
Skaliranje i pravilan odnos prema veličini su najvažniji u planiranju ovih sistema. Kanal možemo napraviti oko povrća dubine par cm ili velikih razmera na padini voćnjaka. Imajući u vidu da i rezervoar može biti jezero zapremine stotine kubika ili pak jedno malo bure, konstatujemo specifične potrebe svakog sistema i stavljamo bitan akcenat na dimenziji u zavisnosti od konteksta. Voda će u ovako formiranom sistemu imati fizilčke prepreke dok bude prolazila kroz naš vrt a dodatno će je usporavati korenje višegodišnjeg bilja koje smo zasadili. Ukoliko postavimo dovoljnu količinu malča i godina ne bude ekstremno sušna, biljke koje rastu u blizini formiranih sistema razvijaće se potpuno nezavisno, dok za ekstremne suše i osetljive kulture moramo u najtoplijim danima distribuirati vodu iz rezervoara zalivanjem, koje će biti sledeća tema.
