Pčelarstvo u Srbiji, na granici između iskonske veze sa prirodom i prodaje meda napravljenog u kadi


Pčelarstvo u Srbiji je na granici između iskonske veze sa prirodom i prodaje meda napravljenog u kadi. Romantično, beskrajno optimistično i duboko verujemo u prvo, smatrajući da su ova bića duboko utkana u nas, još iz perioda kada su u Evropi postojale prave šume, a reke bile auto putevi za kretanje zelenim kontinentom. Pčele, čiji je ekosistem vezan za šumu pre svega, a ne igrom sudbine za kamion, u kome ih posmatramo kao mašinu za skupljanje nektara i polena, te pravljenje meda, dok ih prebacujemo po potrebi sa livade na livadu.

Apis mellifera, medonosna pčela, koju su Indijanci zvali muvom belog čoveka, prepoznajući destrukciju koju je donosila ova strana vrsta za severnoamerički kontinent, zajedno sa njenim podjednako invazivnim čuvarem, evropskim čovekom. Medonosna pčela donosi profit, privlači kapital, standarizovani pristup njenog uzgajanja pogodan je za svakoga i uz prinos meda, lako je odgovoriti na najgluplje pitanje čovečanstva: "čemu taj i taj organizam služi?". Komercijalizacija i stavljanje medonosne pčele na prvo mesto, doveli su do destrukcije autohtonih pčela pomenute Severne Amerike i danas se često pogubno poistovećuju sa svim drugim vrstama pčela. A opet, kao jedina pčela koju smo “pripitomili”, dajući nam za civilizaciju toliko bitan proizvod- sjajni med, mnogima ova bića otvaraju prozor u svet insekata. Uz fenomenalne odnose jednog društva pčela, poželimo da naučimo o ostalim socijalnim, pa i svim drugim insektima, otkrivajući njihove tajne, te da učimo o mestu u prirodi svih drugih bića. Nama pčele samice, koje ne daju med, izmame najveći osmeh na licu kada ih sretnemo u vrtu, bilo u paši na nekom od cvetova ili trajno naseljenim u insekt hotelima, rupama u zemlji ili drvetu.

Najlakši način da pomognete pčelama uopšte je da pričate o njima, a odmah iza toga je da sadite medonosno bilje. Postoji na internetu mnogo tekstova na tu temu, a od presudnog značaja je da u vašem vrtu cele godine nešto cveta. Najlakši načini da pomognete pčelama samicama je da deblo netretiranog drveta zakucajte u zemlju i ostavite ma koliko parče zemlje prirodi, neobrađenim i nepokošenim.


Naš pristup pčelarstu smo pokušali da pojednostavimo u ključne tačke, koje svakako ne mogu zanemariti složenost prirode, ali mogu pomoći kao recept za svakog ko želi da na sličan nači, što više u skladu sa prirodom, pristupi pčelarstvu. U nastavku su 10 ključnih tačaka.

  1. Potpuno prirodni način bavljena pčelarstvom prosto ne postoji, jer je svako držanje pčela pogodno za čoveka, ipak odstupanje od prirode. U sve više izumreloj divljini, pčele žive u rupi debla drveta, kojih danas nažalost nema, jer je trulo drvo proizvod koji nema cenu. Iz ono malo debla koja ostaju u prirodi, teško je izvući med, pa su se nekad društva ubijala zarad meda i ma koliko surovo to zvučalo, bila su to srećnija vremena, u kojima je bilo životnog okruženja za pčele, pa samim tim i puno-puno pčela.

  2. Pristupom prirodnog pčelarstva, dakle, trudimo se da imitiramo prirodu na što više moguće načina, ali ipak držanjem pčela u košnicama. Bilo kojim, potpuno nebitno, pčele same biraju šupljine sa pogodnim ulazima, narazličitijih oblika, te sam izbor tipa košnice konstatujemo manje važnim.

  3. Pčele nabavljamo u idealnom slučaju hvatanjem rojeva u zamke (proste drvene prazne kutije sa rupom) i skupljanjem pčela sa mesta gde smetaju čoveku, izbegavajući da ih neko drugi ubije (javite nam ako se to desi u vašem okruženju). Tako se trudimo da uhvatimo genetiku divljih pčela, nadajući se da takve uopšte još uvek postoje u našem okruženju. Za kraj, opcija su paketni rojevi, kojima izbegavamo da, uz pčele, plaćamo i različite otrove, kojim pčelari tretiraju košnice, a zadržavaju se pre svega u vosku.

  4. Pčele postavljamo u košnice, na neki od naših pčelinjaka i ostavljamo ih na miru. Košnice otvaramo jedino u slučaju kada imamo razloga da verujemo da je bio neki problem (primera radi sa maticom) ili kada želimo nekome da pokažemo, iz prve ruke, koliko je fascinantan svet pčela i koliko su delikatni odnosi u košnici nepresušni izvor inspiracije.

  5. Otrovi koji dospevaju u med i vosak primarno su uneti tu od strane pčelara. U stahu od lošijeg prinosa, plašeći se parazita pčela, uz insekticide, veštački selektuje pčele nesposobne da se same izbore za novo proleće i preživljavanje zime. Kako pčele nemamo nameru da tretiramo nikakvim otrovom, pored toga što ih ostavljamo na miru, puštamo ih da same naprave saće. Ne koristimo satne osnove, ostavljajući pčelama da naprave prirodnu velićinu ćelije (koja je iz komercijalnih razloga uz satne osnove nešto veća, logikom : veća pčela = više meda * ali tako dobijajući i lakše kačenje parazita).

  6. Zima kad tad, u poslednje vreme sve kasnije i kasnije, ali sigurno stiže. Bez ikakve prihrane, ostavljamo ih da preguraju zimu. Ukoliko se dobro bore sa svim problemima i skupe dovoljno meda, preživeće. Ukoliko ne, priroda je surova, medonosne pčele su još uvek daleko od ugroženih bića, pa prihvatamo surovost života koji u sebe neminovno uključuje smrt.

  7. Pčele koje ne prežive, za sobom ostavljaju košnice i tu kreće naš najveći izazov. Odvajamo količinu meda potrebnu nama, a ostatak čuvamo za pčele sledeće godine. U tom procesu, borimo se protiv moljca. Ređamo prazne košnice jednu na drugu, mrežom sprečavajući pristup i obezbeđujući promaju, koja među moljcima važi za užas, podjednako kao među našim bakama.

  8. Pčele koje prežive zimu po pravilu su sjajne, preuspešne, brzo zasluže nastavak sa već izvučenim saćem i ponešto meda, a leto naredne godine završe sa još 2 nova, te postaju stabilna osnova za budućnost.

  9. Krajem proleća obavezno stižu pozivi da preuzmemo pčele sa neke lude lokacije, gde smetaju, uspemo da uhvatimo rojeve u zamke, razmnožavamo pčele koje su preživele zimu ili pak kupujemo nove rojeve. Za sve ove metode, ovaj put, pčelama obezbeđujemo startnu podršku, korišćenjem košnica pčela koje nisu preživele prošlu zimu.

  10. Na kraju, nemojte zaboraviti da pčele o pčelarstvu sasvim sigurno znaju više od nas.

Pčelinji proizvodi (med, propolis, polen, vosak...) oko kojih se nažalost sve vrti, čine u isto vreme blagoslov i prokletstvo medonosne pčele, stavljajući je u prvi plan i ostavljajući joj važnu ulogu da promoviše svoje bliske rođake, druge pčele, a zatim i ostale insekte, pa i sva druga živa bića. U tom kontekstu je pokret spasimo pčele, #savethebees izuzetno važan. Rešavanje problema sa kojim se susreću pčele, u svojoj srži postavlja složena pitanja o urušavanju ekosistema. Inicijativa "spasimo vilinske konjice" ne bi imala toliku moć akcentovanja suštinskih problema današnjice, koji tako padaju na leđa, ljudima bliskim, pčelama. Moramo razumeti da su organizmi koji nas okružuju ključni za delikatne odnose u ekosistemu i nisu tu da bismo mi imali neku korist od njih, a opet imamo svu moguću korist, jer bez svih njih ne bi bilo ni nas. Izaberite bilo koje biće nasumično, pretražite ga na internetu i kao rezultat ćete dobiti priču o koristi za čoveka ili pak strah. Pčele medom i žaokom ubadaju obe kategorije, još jednom pogađajući pravo u srž problema. Hipotisanjem čoveka, koji nepogrešivo ostaje fasciniran ovim bićima, pčele postaju katalizator za pokretanje ključnih tema o mnogim živim bićima, te očuvanju ekositema, u dijalogu koji je od presudne važnosti za generacije koje dolaze, kako bi naš san o boljem sutra, postao njihova realnost.